I kako mi onaj šegrt reče da je to šibica ja biž iz one buvare. Ma ljudi moji sve mi suze na lice, frkćem od uje, lajem mu sve po spisku i kontam kako je glup. Kako me je samo z***** , ma nije ništa već je on budala.
Lipo ja to skontam i velim sebi, sad ćemo to zaboravit ko da ništa nije bilo. Jest vraga, mi na treningu oko oni živina, šegrt oda gore dole i tumači. Odjedanput mi metne na klupu papir, onako lipo smotan i kockast. Razmotam ja to, kad tamo ON. Potrefijo šegrt eto ko da ga je on vidijo a ne ja. Da ja to nisam vidila ja bi rekla da je on, eto to je tako bilo ko na šibici.
Nasmijem se ja i pogledam šegrta. Neda škola nase, pametan je ovaj naš šegrt i taman kad sam tila savit onaj papir ugleda da nešto piše. Nu vidi, kako ovo nisam vidila a gledam crtež par minuta. Primaknem to očima i ne virujem, ispod je pisalo «kupreški lisac» A, j**** ti mater, tebi i liscu. Pogledam šegrta a on se smijulji. Tutlav čovik, šta ta gradska gospoda zna o živini na brdima, ni ću ga više gledat , ni ću mu šta pričat a je budala, budalasta. Goni ga u p**** materinu. Utom on nas raspušćo, završen trening i skontam kako ću sad malo bliže Bogu. Letim ja niz one stepenice, lift spor a avtobus za Butmir samo što nije došo. Kad na izlazu iz te visoke škole, zaustavi mene Dr.. «Koleginice, ja bih s Vama trebao obaviti jedan razgovor, ako imate vremena.» Ma gledam ja njega i pomislim, Gospe moja šta je ovo. Nu ti vidi Dr., oće samnom da priča. Ljudi moji ,taj Dr. je mini ličijo na portira ili čistača . Viđala ja njega svaki dan na toj visokoj školi, lipo čovika pozdravim i svaki put pomislim; jadan on, kako je njemu šnjima, on portir il čistač a vidi ovi naduvenka . Nije se znalo ko je ugojeniji, rumeniji il obučeniji. Ovaj portir je uvik noso plavi mantil. Taki je moja mater imala kad je išla u štalu il okopavala ripicu. Kad kruva ti božijeg, jednog dana dođe taj portir u mantilu , kaže ime i bezime i da će nam predavaat Historijsku Geologiju tri semestra. Sitim se ja svega toga, tog portira a on onako špadljičav, malen, mršav, onaj mantil visi na njemu, rukavi mu se ocencerili ja se malo i sažalila.
«Može druže profesore, imam ja vremena za razgovor s Vama, dapače bit će mi drago.» (moro si tako bit fin)
Iđem ja za njim i samo mi na napameti autobus za Butmir. J**** ti sriću svoju, kud ga đavo nanese a šta sad mogu.
A o čem smo nas dvoje pričali, dva debela sata, saznaćete drugi put.
Copyright © by Kupres365.com - Kupres, skijanje, paragliding, jahanje, odmor All Right Reserved.
